Ознаке

, , , , , , ,


Кари Кампакис је блогерка, писац и мама. Као и већина родитеља, тек када су деца мало порасла, схватила је да треба да више размишља о ономе што је дугорочно боље за њих јер „оно што децу чини срећном са 10 или 15 година није исто као оно што ће их чинити срећнима са 25, 30 или 40 година“. Вођена изреком „припремите ваше дете за пут, а не пут за дете“ као и чињеницом да је све више презаштићене деце која одрастају у несрећне одрасле особе, она је издвојила десет ствари које родитељи раде а које можда нису у најбољем интересу деце. По њеним речима, оно што сматрамо „добрим родитељством“ може штетити нашој деци касније. Ево десет грешака које треба избегавати:

 

roditelji-i-deca-1373360683-6846

Обожавамо децу

Многи родитељи живе у друштвима у којима се све врти око деце. Децу одгајамо да живе у домовима у којима су она центар света. Наша деца то, наравно, воле јер је све подређено њима. А ни нама то, углавном, не смета, јер је њихова срећа и наша срећа. Радује нас да радимо ствари за њих, да купујемо за њих, и да их обасипамо љубављу и пажњом.

Али, мислим да је важно имати на уму да су наша деца направљена да их волимо а не да их обожавамо. Када их третирамо као центар света, стварамо лажног идола. Уместо тога, у домовима треба да промовишемо несебичност а не саможивост.

Верујемо да су наша деца савршена

Једна ствар коју често чујем од професионалаца који раде са децом (саветника, наставника итд.) је да родитељи данас не желе да чују ништа негативно о својој деци. Када се подигне неко питање, или чак изрази само забринутост, из љубави, реакција је често напад на онога ко преноси поруку.

Истина може да боли, али када слушамо отвореног срца и ума, то је добро за нас. Можемо да интервенишемо много пре него што ситуација измакне контроли. Лакше је изборити се са проблематичним дететом него поправити лошу одраслу особу.

По речима психолога, рана интервенција је кључна јер може променити ток дететовог живота. Деца су „еластична“ и много је лакше ефективно утицати на њих када су млада а не годинама касније, када је проблем отишао толико далеко да је постао део њихове личности.

Живимо кроз децу

Сви родитељи су поносни на своју децу. Када она успеју, срећнији смо него да смо то сами урадили.

Али, ако смо превише инволвирани и уложени у њихове животе, тешко је видети где је дистанца. Када наша деца постану наши продужеци можемо их доживети као нашу другу шансу.

И онда, одједном, не ради се више о њима, већ о нама. Тада њихову срећу почињемо да мешамо са нашом срећом.

Желимо да будемо дететов најбољи пријатељ

Када сам једног свештеника питала да наведе највећу грешку коју види у родитељству, он је мало размислио а затим рекао: „Родитељи који нису родитељи. Необављање тешких родитељских задатака.“

Као и сви, и ја желим да ме моја деца воле. Желим да ме хвале, цене и поштују. Али, ако радим мој посао како треба, она ће се наљутити и понекад ме неће волети. Превртаће очима, уздисати и фрктати, и желеће да су се родила у другој породици.

Жеља да будемо најбољи пријатељ својој деци само води томе да им превише допуштамо и доносимо одлуке из очаја, јер се плашимо да ћемо изгубити њихово одобравање. То није љубав, са наше стране, већ потреба.

Такмичимо се са другим родитељма

Сваки родитељ има борбену црту. Све што је потребно да би се пробудио тај монструм у нама је други родитељ који помаже свом детету да успе на рачун нашег.

Чула сам разне приче, и то о деци у основним и средњим школама, приче о прекинутим пријатељствима и издајама због тога што је једна породица прешла другу. По мом мишљењу, прави разлог је страх. Плашимо се да ће наша деца заостати. Плашимо се да ће наше дете, ако и ми не упаднемо у то лудило и не повучемо сваку везу коју можемо да дете рано успе, остати заробљено у медиокритету до краја живота.

Верујем да деца треба вредно да раде и схвате да снови не долазе сервирани на тањиру већ морају да се презноје и боре за њих. Али када у њих усадимо став „победа по сваку цену“, дозвољавамо им да било кога прегазе како би напредовала, губимо из вида карактер.

У адолесценцији карактер нам се можда не чини важним, али касније, у одраслим годинама, он је све.

Пропуштамо чаролију детињства

Пре неки дан сам пронашла налепницу јагоде на мојој судопери. То ме је подсетило колико сам срећна што свој дом делим са малим људима.

Једног дана неће више бити налепница на мојој судопери. Неће бити Барбика у мојој кади, лутака на мом кревету или Мери Попинс у ДВД-ју. Моји ће прозори бити чисти, без отисака лепљивих прстију, а моја кућа ће бити тиха јер ће моје ћерке излазити са својим другарицама уместо да се одмарају кући са мном.

Одгајање мале деце може бити тежак, досадан посао. Понекад је то толико физички и емотивно исцрпљујуће да пожелимо да су деца већ порасла како би нам живот био лакши. А и занима нас у какве ће људе израсти. Која ће бити њихова страст? Али, док пројектујемо будућност питајући се да ли ће њихов таленат за цртање од њих направити Пикаса, или ће њихов мелодичан глас створити нову Тејлор Свифт, може нам се десити да заборавимо да уживамо у тој дивоти која нам је пред очима: малишанима у шареним пиџамама, причама пред спавање, голицању и усхићеној врисци. Може нам се десити да заборавимо да пустимо нашу децу да буду мала и уживају у том једном детињству које имају.

Притисци на децу почињу прерано. Ако заиста хоћемо да помогнемо нашој деци, морамо их заштитити од тих притисака. Морамо их пустити да се забављају и одрасту у свом ритму тако да 1)могу да истражују своја интересовања без страха од неуспеха и 2) не изгоре.

Детињство је време за слободну игру и истраживања. Када пожурујемо децу кроз њега, крадемо им невино доба које никада више неће доживети.

Одгајамо дете које желимо, а не оно које имамо

Сви ми, као родитељи, гајимо снове за своју децу. Они почну када затруднимо, пре него што уопште знамо пол детета. Потајно се надамо да ће бити као ми, само паметнија и талентованија. Желимо да будемо њихови учитељи тако што ћемо им пружити наше животно искуство на употребу.

Али, иронија родитељства је та да деца преврну наше жеље наопачке. Тако се десе чудне ствари на које никада нисмо ни помислили. Наш посао је да схватимо њихове склоности и усмеримо их у том правцу. Терање деце да живе наше снове неће проћи. Само када их видимо онаквим кава јесу, можемо заиста моћно да утичемо на њихове животе.

Заборављамо да наша дела говоре више од речи

Понекад када ме деца питају нешто, кажу ми „Молим те одговори у једној реченици.“ Добро ме познају, ја увек покушавам да им пренесем животне лекције. Желим да их испуним мудрошћу, али оно што заборављам је да моја дела бацају сенку на моје речи.

Деца примећују ствари попут тога како се носим са неуспесима, како се односим према пријатељима или потпуним странцима, да ли критикујем или подржавам њиховог оца и сл. Начин на који се ја понашам и њима даје право да раде исто.

Ако желим да моја деца буду добри људи, и ја морам да циљам на исто. Морам да будем она особа која се надам да ће она бити.

Осуђујемо друге родитеље и њихову децу

Без обзира колико се не слажемо са нечијим родитељским стилом, није на нама да их осуђујемо. Нико на овом свету није „само добар“ или „само лош“, сви смо ми мешавине та два, друштво грешника који се боре са различитим демонима.

Лично, имам обичај да будем блажа према другим родитељима када пролазим кроз неки тежи период. Када ме моје дете тестира, саосећам са родитељима који су у истој фази. Када ми је живот претрпан, опраштам другима који допусте да се ствари отму контроли.

Никада не знамо кроз шта неко други пролази или када ће нама бити потребно мало милости. И док не можемо потпуно да контролишемо све осуђујуће мисли, можемо да их прекинемо тако што ћемо покушати да разумемо особу а не да пребрзо доносимо закључке.

Потцењујемо њихов карактер

Ако постоји једна ствар коју се надам да ћу добро схватити код своје деце, то је њихова СРЖ. Карактер, морална основа, унутрашњи компас… Ове ствари су основа за срећну и здраву будућност. Оне значе више него било која оцена или трофеј.

Нико од нас не може да наметне карактер свом детету, и у узрасту од 10 или 15 година, карактер неће значити пуно. Децу занима краткотрајно задовољство, али ми, као родитељи, знамо боље од тога. Знамо да, када деца буду имала 25, 30 или 40 година, оно што ће им бити значајно није како су једном одиграла утакмицу, или да ли су ушла у школски тим већ како се опходе према другима и шта мисле о себи. Ако желимо да наша деца граде свој карактер, самопоуздање, снагу и отпорност, морамо да их пустимо да се суоче са проблемима и искусе понос који следи када из њих изађу као јаче особе.

Тешко је гледати како деца „падају“, али понекад је то неопходно. Понекад морамо да се запитамо да ли је наша интервенција у њиховом најбољем интересу. Постоји милион начина да волимо дете, али у нашој борби да их учинимо срећнима треба да имамо на уму да је понекад потребна краткотрајна бол за дугорочан добитак.

 

Извор: najboljamamanasvetu.com

Advertisements